Ко се венчао Елизабета Баварска?

Елизабета Амалија Евгенија, војвоткиња од Баварске (нем. Elisabeth Amalie Eugenie, Herzogin in Bayern, позната и по надимку Сиси од Баврске , 24. децембар 1837, Минхен—10. септембар 1898, Женева) била је принцеза из споредне линије куће Вителсбах, која је ступањем у брак са царом Францом Јозефом I 1854. постала царица Аустрије, а од нагодбе из 1867. и апостолска краљица Угарске.

Иако је имала мали утицај на политику Аустро-угарске, постала је славна историјска личност. Одбацивала је дворске норме и протокол јер није била навикла на формални хабзбуршки дворски живот, јер је пре удаје за Франца имала неформално образовање. Истовремено је била личност трагичне судбине.

Удала се за Франца Јозефа са 16 година. Родила му је троје деце једно за другим: Софију (1855–1857), Жизелу (1856–1932) и Рудолфа (1858–1889). Након рођења мушког престолонаследника Елизабети се побољшао положај на двору. Рана смрт њене прворођене кћери прогониће је до краја живота и изазвати јаз између ње и Франца Јозефа. Беч је напустила 1860, због наводне болести. Од тада је путовала (Мадера, Крф), а често је посећивала Мађарску, због опуштенијег окружења.

Са мужем се поново зближила у време када су крунисани у Угарској после Аустријско-угарске нагодбе 1867. године. Елизабета је увек гајила посебне симпатије према Мађарима и мађарској држави коју је често посећивала и говорила је течно мађарски језик и бирала је угарске дворске даме. Наредне године родила је четврто дете: Марију-Валерију (1868–1924). После тога се поново посветила путовањима. Није јој било дозвољено да утиче на образовање своје деце. Њих су одгајиле Елизабетина свекрва и тетка, принцеза Софија од Баварске, са којом је у почетку због тога долазила и у сукобе.

Елизабета није била позната само по својој лепоти. Новине су извештавале о њеном осећају за моду, стриктној дијети, љубави према јахању и другим склоностима, укључујући никад потврђене љубавне везе. Учила је грчки и старогрчки језик. Писала је сентименталну поезију инспирисану путовањима, класичном Грчком и романтиком. Омиљени песник био јој је Хајнрих Хајне.

Самоубиство свог јединог сина Рудолфа 1889. године било је за њу тежак ударац од ког се никад није опоравила. Рудолф је те године у својој ловачкој колиби у шуми у близини Беча убио своју љубавницу, а потом извршио самоубиство. Од тада се повукла са судских дужности и крила се од јавности. Почела је много да путује, без пратње породице. На грчком острву Крф је 1890. наредила изградњу дворца Ахилеон. Дворац је имао разрађен митолошки мотив и био јој је нека врста уточишта које је Елизабета често посећивала. Бескрајна путовања и топла пријатељска преписка са царем у Бечу су јој били утеха.

Била је опсесивно забринута за одржавање своје младалачке фигуре и лепоте. Такође је развила рестриктивну дијету, а носила је изузетно затегнуте корзете како би јој струк изгледао веома мали.

Млади анархиста Луиђи Лукени убо је царицу оштром турпијом 10. септембра 1898. на обали Женевског језера. Она првобитно није била свесна озбиљности напада јер јој је стезник спречавао крварење. Умрла је истог дана. Сахрањена је у царској крипти у центру Беча.

Франц Јозеф (нем. Franz Joseph; Беч, 18. август 1830 — Беч, 21. новембар 1916) био је цар Аустрије и краљ Угарске, Бохемије, Далмације, Хрватске и Славоније од 2. децембра 1848. до своје смрти 21. новембра 1916. године. Од 1. маја 1850. до 24. августа 1866. био је и председник Немачке конфедерације. Један је од последњих великих европских императора. Важио је за културну, прорачунату и аналитичну особу. Он је био је цар Аустрије и краљ Угарске који је најдуже владао, као и четрврти најдуже владајући монарх било које земље у европској историји, након Луја XIV од Француске, Елизабетe II и Јохана II од Лихтенштајна.

У децембру 1848, цар Фердинанд је абдицирао с трона у Оломоуцу, као део плана министарског председника Феликса од Шварценберга за окончање Револуције из 1848. у Мађарској. То је омогућило Фердинандовом нећаку Францу Јозефу да се попне на трон. Франц Јозеф, који се углавном сматра реакционаром, рану владавину провео је одупирући се конституционализму у својим доменима. Аустријско царство било је приморано да уступи свој утицај над Тосканом и највећи део свог утицаја над Ломбардијом–Венецијом краљевини Пијемонт-Сардинија, након Другог италијанског рата за независност 1859. и Трећег италијанског рата за независност 1866. године. Иако Франц Јозеф није уступио ниједну територију краљевини Прусији након аустријског пораза у Аустријско-пруском рату, Прашким миром (23. август 1866) решено је немачко питање у корист Пруске, чиме је спречено да се уједињење Немачке одвије под Хабзбуршком кућом.