Ко се венчао Heinrich V. (HRR)?

Heinrich V. (* 1081 oder 1086, möglicherweise am 11. August; † 23. Mai 1125 in Utrecht) aus der Familie der Salier war ab 1098 Mitkönig seines Vaters, Kaiser Heinrichs IV., ab 1106 römisch-deutscher König und von 1111 bis 1125 römisch-deutscher Kaiser.

In den Konflikten Kaiser Heinrichs IV. mit den Großen des Reiches und dem Reformpapsttum um die Anerkennung seiner Königsherrschaft verbündete sich Heinrich V. mit den Gegnern seines Vaters. Nach dessen Sturz im Jahr 1106 herrschte Heinrich V. fünf Jahre lang im Konsens mit den Großen. Das Jahr 1111 gilt als Wendepunkt seiner Königsherrschaft. Kurz vor seiner Kaiserkrönung versuchte Heinrich vergeblich, den Bischöfen ihre Regalien zu entziehen. Um wenigstens das bisherige Investiturrecht, also die Amtseinsetzung Geistlicher, zu wahren, nahm er Papst Paschalis II. gefangen und erzwang seine Kaiserkrönung. Nach 1111 wandte sich der König von einer gemeinsamen Herrschaft mit den Fürsten ab und wieder früheren autokratischen Herrschaftsformen der Salier zu. Heinrich focht seine Konflikte mit den Großen zunehmend kompromisslos aus, scheiterte aber mit dem Versuch, die Herrschaftsmöglichkeiten gegenüber Kirche und Fürsten in Sachsen, am Mittel- und am Niederrhein zu vergrößern. Die Fürsten übernahmen die Verantwortung für den Frieden im Reich. Sie zwangen Heinrich im Würzburger Fürstenspruch von 1121 zum Ausgleich mit dem Papsttum, der zum Wormser Konkordat führte, mit dem 1122 der Investiturstreit endete. In seinen letzten Lebensjahren fand der König kaum noch Unterstützung bei den Großen. Das Itinerar, also die „Reiseroute“ des Königs in einem Reich ohne Hauptstadt, beschränkte sich fortan auf den Westen des Reiches. Heinrich war seit 1114 mit Mathilde von England verheiratet. Da die Ehe ohne männlichen Nachkommen blieb, war Heinrich V. der letzte Kaiser aus dem Geschlecht der Salier.

Матилда од Енглеске (енгл. Matilda of England), позната и као Царица Матилда, била је норманска племкиња краљевске лозе и моћна политичка личност средине 12. века. Поред својих активности у Нормандији, Италији и Немачкој, најпознатија је као вођа политичке фракције и претендент на енглески престо у грађанском рату званом Безакоње.

Била је кћерка Хенрија I, краља Енглеске. Као дете послата је у Немачку где се удала за будућег цара Светог римског царства Хенрика V. Путовала је са супругом у Италију 1116, где је, под контроверзним околностима, крунисана за царицу у Базилици Светог Петра и деловала као царски регент Италије. Матилда и Хенрик нису имали деце, и када је он преминуо, круну је захтевао Лотар, један од његових политичких непријатеља. У међувремену Матилдин млађи брат Вилијам Аделин, се удавио приликом бродолома Белог брода 1120, оставивши Енглеску суочену са потенцијалном кризом наследства. После смрти Хенрика V, Матилду је отац позвао у Нормандију и уредио да се уда за Жофруу од Анжуја како би формирао савез који би штитио јужне границе његовог краљевства. Хенри I није имао више законите деце и предложио је Матилду за свог наследника, наредивши својим дворанима да се закуну на верост њој и њеној деци. Оваква одлука, међутим, није била популарна на англо-норманском двору. Када је краљ Хенри преминуо 1135, Матилда и Жофруа одмах су наишли на отпор норманских барона и нису могли да испуне своје захтеве. Престо је уместо њих преузео Матилдин рођак Стивен од Блоа, кога је подржавало енглеско свештенство. Стивен је предузео кораке да учврсти своју власт, али је наишао на претње од суседних сила и од противника у свом краљевству.

Матилда је 1139. прешла у Енглеску да силом поврати краљевство. Подржавали су је њен полубрат Роберт од Глостера и њен ујак, Давид I од Шкотске, док је Жофруа био заузет покоравањем Нормандије. Матилдина војска је заробила Стивена у бици код Линколна 1141, али Матилдин покушај да се крунише у Вестминстерској опатији је пропао због оштрог противљења лондонског становништва. Због овог повлачења Матилда никада званично није била проглашена краљицом Енглеске и уместо тога је добила звање леди од Енглеске. Роберт је заробљен након битке код Винчестера 1141. и Матилда се сложила да га размени за Стивена. Матилду је те зиме у оксфордском замку опколила Стивенова војска и она је била приморана да побегне током ноћи преко реке Изис како би избегла заробљавање. Рат се претворио у пат-позицију, у којем је Матилда контролисала већи део југозападне Енглеске, док је Стивен контролисао југоисточну Енглеску и Мидлендс. Велики делови остатка државе су били под контролом локалних барона.

Матилда се 1148. вратила у Нормандију, заједно са својим супругом, и оставила свог најстаријег сина да настави борбу у Енглеској. Он је на крају 1154. наследио престо као Хенри II Плантагенет. Настанила се о свом замку код Риана и остатак живота је посветила управљању Нормандијом, делујући у Хенријево име по потреби. Свом сину је давала политичке савете, нарочито на почетку његове владавине и покушала је да посредује у кризи због убиства Томаса Бекета. Интензивно је сарађивала са Црквом, оснивала је цистерцитске манастире и била је чувена по својој побожности. Сахрањена је у олтару опатије Бек након своје смрти 1167.