Ко се венчао Тамерлан?

Тимур Барлас Бин Тарагај (перс. تیمور Temūr, Chagatai: Temür; 9. април 1336. — 18. фебруар 1405), познат у исламским изворима као Тимур-Ленк (Тимур Хроми) и Амир Тимур (перс. تيمور لنگ Temūr(-i) Lang), а у европским као Тамерлан био је татарски емир (1360—1405) и освајач. Тамерлан је један од највештијих војсковођа и највећих освајача свих времена, на врхунцу своје владавине имао је једну од највећих империја у светској историји, која је, поред своје територијалне величине имала стабилно правно и дипломатско уређење. Историја га памти као једног ог најспособнијих, најистрајнијих, али свакако и најбруталнијих и најозлоглашенијих освајача икада.

Са друге стране, поред бруталности приликом својих кампања, Тимур је показивао велико интересовање за уметност и архитектуру. У својој родној Трансоканији је саградио 14 прелепих вртова, окружених зидинама, у којима су биле бројне фонтане и разне врсте цвећа. У родном Кешу саградио је импозантни дворац Ак Сарај, а у Самарканду Кук Сарај и Бустан Сарај, прелепе дворове који су били пример тимуридске архитектуре. Свом ментору, персијском мистику Бурханудину, кога је веома поштовао је саградио велелепан маузолеј, као и свом омиљеном сину Џахангиру, преминулом 1376. године. У Јерменији, Ирану и Авганистану је саградио велике системе за наводњавање. Након што му је преминула омиљена жена, Биби Канум, Тимур је наредио да се изгради велики комплекс њој у част, укључујући маузолеј, медресу и парк окружен зидинама. Такође, Тимур је наредио конструкцију великог броја џамија, медреса, школа и тврђава од којих су неке и данас у добром издању, у Ираку, Ирану, Узбекистану и Казахстану. Формирао је детаљно разрађен законик, који је се повиновао свим правилима ислама, и увек је уз себе имао 315 сарадника, задужених за војску, трансфер робе кроз царство, правни систем и културу. Држао је монопол над трговином свиле, јер је готово цео пут свиле био под његовом контролом, а такође је трговао и зачинима, пшеницом, крзном, вуном, персијским ћилимима, керамиком и разном другом робом широм Азије.

За време своје владавине, Тимур је био најмоћнији светски лидер.

На свом двору је угошћавао бројне интелектуалце тог времена, научнике, писце,теологе, филозофе, сликаре, архитекте и музичаре. Често је знао да прави вишесатне дискусије са њима. Имао је интеракцију и добре дипломатске односе са Шпанијом, Француском, Енглеском и Кином.

Тимурова армија је била једна од најбоље организованих и најспособнијих војних сила средњег века. По принципу монголске империје, организовао је армију од најмањих одреда од 100 војника, до Тумена, одреда од 10.000 војника. Захтевао је свакодневне тренинге и екстремну дисциплину од њих, што их је направило непобедивима. Били су врхунски јахачи коња и одлично истренирани у гађању лука стрелом, бацању копља и мачевању, а оклопи су им покривали сваки део тела. Поједини савремени писци су тимуридску војску називали "машинама за убијање". Претежно су је сачињавали припадници монголских племена Барлас, Тајчид, Дуглат, Коранас, Јасаур, као и Таџици, и племена из Кундуза и Бадакшана.

У својим освајањима, која су трајала преко четрдесет година, Тамерлан је ратујући, на челу огромног броја крвавих и језивих битака немилосрдно пустошећи све градове који нису хтели да му се потчине успешно поразио и припојио своме царству Траксоканију, Могулистан, Харезм, Персијски Илканат, Хормуз, Краљевину Грузију, Ширван, Златну Хорду, Делхијски Султанат, Кара Којунлу, Ак Којунлу, Мамелучки Султанат, Османско Царство и Витезове Хоспиталце. Престоница царства је био Самарканд, где му се и гроб налази. Ратовао је и са турским султаном Бајазитом и његовим Османским царством, империји која се тад постепено разваијала у једну од најмоћнијих у историји. Након дугих опсада поразио је и масакрирао више османских градови, међу којима су Шивас, Бурса и Ерзинџан, а сасвим поразио Османлије и познатог султана Бајазита у бици код Ангоре (1402). Тиме је у Османском царству дошло до деценијског Грађанског рата између Бајазитових синова што је ослабило Османлије и продужило је за коју деценију опстанак неких балканских земаља (Српска деспотовина, Византија итд). Умро је 1405. године док је планирао поход на Кину.

Доста је списа о Тамерлановом животу који датирају из његове епохе, међу главнима су Зафарнама-од Шараф-Ел Јаздија из 1428., затим књига истог имена од писца Назим-Ад-Дин Шамија написана крајем 1404. године, записи од Ибн Арабшаха, писани за време Тимурове владавине, записи шпанског амбасадора Реј Гонзалес Ди Клавија, који је боравио две године код Тимура на двору, написани 1403., записи грузијског писца Томе Од Мезофа са краја 14ог века, записи персијског историчара Миркванда писани 1480-их, забелешка чувеног историчара Ибн Халдуна о упознавању са Тимуром у Дамаску 1401., као и Тимурови мемоари, именом Тузук и Тимури. Ово су само неки од извора о Тамерлановом животу, има их у великом броју, биографија му је поприлично добро документована.

У популарној култури, чувени композитор Џорџ Фридрих Хендл је 1724. написао оперу Тамерлан, британски писац Кристофер Марлоу је 1589. објавио драму Тимбурлејн, Жак Прадон је 1675. написао драму Тамерлан и Бајазитова смрт, Едгар Алан По је 1824. написао песму Тамерлан, Матју Левис је 1811. написао драму Тимур Татар, Николас Ров је 1701., написао драму Тамерлан, у азербејџанском филму Несими из 1973. појављује се Тамерлан, а ту је и такође приповетка Роберт Хуарда Господар Самарканда.

Физички, описан је као висок и веома мишићав човек, велике главе, продорног погледа са косим зеленим очима и густим орловским обрвама, пуних усана, бело-жућкасте боје коже са руменим образима, пуштених бркова и уредне смеђе кратке али густе јареће браде. Храмао је на леву ногу, и није имао три прста не левој руци. Судећи по описима његовог лика, као и по реконструкцији његове лобање из 1941. очигледно је да је Тимур имао класичне монголске црте лица. Цитати наводе да је имао намрштен поглед, али и поносито држање и став. Галантно одевен и уредан, имао је имиџ аутократе и тиранина, чија је тежња амбициозна али је решен да је савлада по сваку цену. Глас му је био дубок и наредбодаван.

Тимур је држао под сојом влашћу и контролисао велики део пута свиле, што му је и била намера. Саградио је огроман број џамија и велелепних архитектонских здања. Увек је, уколико је град предвиђен за пустошење, најпре из њега издвајао интелектуални сој, писце, сликаре, научнике, историчаре, музичаре и слично, и слао их у Траксоканију да раде на оплемењивању његове родне груде. За време Тимура, Самарканд је, поред Константинопоља био најбогатији град на свету.

Као оснивач Тимуридског царства у Персији и централној Азији, он је постао први владар Тимуридске династије. Према Џону Сондерсу, Тимур је био „производ исламизованог и иранизованог друштва”, а не степски номад. Рођен у Барлаској конфедерацији у Трансоксијани (садашњем Узбекистану) дана 9. априла 1336, Тимур је стекао контролу над западним Чагатајским канатом до 1370. године. Из те базе, он је предводио војне кампање широм западне, јужне и централне Азије, Кавказа и јужне Русије, и појавио се као најмоћнији владар у муслиманском свету након што је поразио Мамелуке Египта и Сирије, настајуће Османско царство, и опадајући Делхијски султанат. Из ових освајања основао је Тимуридско царство, али се ово царство фрагментисало убрзо након његове смрти.

Тимур је био један од великих номадских освајача из евроазијских степа, и његово царство је поставило сцену за успон боље структуираних и трајнијих барутних царстава у 16. и 17. веку. Тимур је имао на уму обнављање Монголског царства Џингис-кана (умро 1227). Према Беатрис Форбс Манц, „у својој званичној кореспонденцији, Тимур је током читавог живота наставио са портретисањем себе као обновитеља права Чингисида. Он је оправдавао своје иранске, мамлучке и османске кампање као поновно наметање легитимне монголске контроле над земљама које су заузели узурпатори.” Да би озаконио своја освајања, Тимур се ослањао на исламске симболе и језик, називао је себе „Мачем ислама”, и био је покровитељ образовних и верских институција. Он је конвертовао скоро све борџигске лидере у ислам током свог животног века. Тимур је одлучно поразио хришћанске Хоспиталце у опсади Смирне, стилизирајући себе као газију. До краја своје владавине, Тимур је задобио потпуну контролу над свим остацима Чагатајског каната, Илканата, и Златне хорде, и чак је покушао да обнови династију Јуан у Кини.

Тимурове армије су биле инклузивно мултиетничке и од њих се страховало широм Азије, Африке и Европе, знатни делови којих су током његових кампања разорени. Научници процењују да су његове војне кампање узроковале смрт око 17 милиона људи, што је сачињавало око 5% светске популације тог времена.

Он је био деда тимуридског султана, астронома и математичара Улуг-бега, који је владао средњом Азијом од 1411. до 1449, пра-пра-пра-прадеда Бабура (1483–1530), оснивача Могулског царства, које је владало деловима јужне Азије више од три века, од 1526 до 1857. Тимур се сматра великим патроном уметности и архитектуре. Он је имао интеракције са интелектуалцима као што су Ибн Халдун и Хафизи Абру.

Saray Mulk Khanum (Chagatai: سرای ملک خانم; c. 1341 – 1408) was a senior consort of the Timurid Empire as the chief consort of Timur, also known as Tamerlane the Great, the founder of the Timurid Empire as well as the Timurid dynasty.

By birth, she was a princess of Moghulistan as a daughter of Qazan Khan ibn Yasaur and was also a direct descendant of Genghis Khan.

Ульджай-туркан ханым (Альджай, Олджай, Таркан Улджай Ханым) — первая жена завоевателя Тимура.