Ко се венчао Марија Угарска?

Марија Угарска (мађ: Mária ‹màariå›, девојачки Марија Анжујска, почетак 1370 — крај јуна 1395) била је угарска краљица од 1382. до 1385. и од 1386. од своје смрти. Отац јој је био Лајош I Анжујски, краљ Угарске и Пољске, а мајка Јелисавета Котроманић, ћерка босанског бана Стефана II Котроманића. Године 1379. верила се са сином Карла IV, цара Светог римског царства, Жигмундом. После очеве смрти наследила је круну Светог Стефана, али је Пољацима била несимпатична, а посебно њен вереник Жигмунд Луксембуршки, због чега је укинута персонална унија са Пољском, а Маријина млађа сестра Јадвига, је постала пољска краљица. Тада се распала анжујска империја и уследиле су године крвавих краљевских драма и љутих страначких борби.

Марија је целе своје владавине, због своје малолетности, била под регенством мајке Јелисавете, која је покушала да је уда за брата француског краља Шарла VI Лудог, Луја Орлеанског, али упркос томе Жигмунд је оженио Марију 1. новембра 1385. године.

Сукоби у јужној Угарској и напади босанског краља Стефана Твртка I Котроманића, утицали су на напуљског краља Карла, да нападне Угарску, 1385. године, натеравши Марију да абдицира, али је по Јелисаветиној наредби, Карло био убијен 7. фебруара 1386. године, али тада су се побуне у Угарској још више разбуктале, ипак је Марија тада повратила круну.

Опозициона бунтовна властела из Доње Угарске је, на путу кроз Хрватску искасапила палатина Николу I Горјнског, а Марија је тада пала у руке побуњеника заједно са Јелисаветом, која је задављена пред очима своје ћерке у тврђави у Новиграду. На крају је Жигмунд, јуна 1387. године, ослободио Марију и, уз помоћ млетачког дужда Антонија Венијера, присвојио сву власт у Угарској, не дозволивши Марији да има учешћа у власти.

Жигмунд (Зигмунд, Сигисмунд) Луксембуршки (нем. Sigismund von Luxemburg, чеш. Zikmund Lucemburský, мађ. Luxemburgi Zsigmond, лат. Sigismundus Luxemburgicus; 1368—1437) је био краљ Угарске (1387—1437), цар Светог римског царства (1433—1437), маркгроф Бранденбурга (1378—1388. и 1411—1415), краљ Римљана (1410—1433) и краљ Чешке (носио је титулу од 1419, дефакто од 1436) из породице Луксембурга. Био је син Карла IV Луксембуршког (1346—1378) и Елизабете Померанијске, а био је ожењен Маријом Анжујском, ћерком и наследницом угарског краља Лајоша I Великог (1342—1382).

Био је изузетно активан владар, плаховитих потеза, смелих планова и брзих одлука, али више витез-авантуриста него државник широких погледа. Његова основна грешка је што ниједан од многих започетих подухвата није извео до краја, задовољавајући се половичним решењима. Стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају нема сумње, он је расипао снагу своје државе на послове споредне важности и стално улетао у нове сукобе, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за главно дело које му је предстојало, а то је била одбрана Угарске и Европе од све јачих Турака Османлија. Кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није у потпуности посветио њеном сузбијању, а и турска снага је толико порасла да се више није могла ослабити наивним витешким потезима и повременим експедицијама.

На почетку своје владавине сукобио се са Анжујцима из Напуљске краљевине који су му оспоравали право на титулу краља Угарске истакавши сина Карла II Драчког Ладислава Напуљског као свог кандидата. У склопу тих борби је планирао рат против кнеза Лазара (1371—1389) и краља Твртка (бан 1353—1377, краљ Срба и Босне 1377—1391) који су подржавали Ладислава, али је од тога одустао посредовањем Лазаревог зета мачванског бана Николе Горјанског Млађег. После Косовског боја Жигмунд је напао кнежевину Србију, али су га њени вазални односи са Османским царством спречили у освајању њених области. Крајем 14. века организовао је крсташки поход против Османлија са циљем њиховог протеривања са Балканског полуострва, али се поход окончао катастрофалним поразом Никопоља 1396. године у коме је једну од пресудних улога на османлијској страни одиграо кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима. После битке код Ангоре 1402. године прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу разрушену Београдску тврђаву, коју је деспот обновио и проширио. Око 1406. године се оженио по други пут, изабравши за своју супругу Барбару Цељску, ћерку Хермана II Цељског. Споразумом у Тати 1426. прихватио је да српског деспота Стефана наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић.

Водио је ратове против краљевине Босне и хрватских великаша, али није успео да трајно покори Босну, чији су великаши и краљеви признавали његову власт само док је у њој била присутна угарска војска. Покушао је да сломи отпор Јагелонаца у Пољској сарађујући са тевтонским витезовима, али је због притиска племства изостао из битке код Гринвалда 1410. године. Током његове владавине Јан Хус се побунио против немачког племства и католичке цркве, због чега је Жигмунд у сарадњи са папом сазвао сабор у Констанци (1414—1418). На сабору је одлучено да се Хус спали на ломачи, што је урађено у јулу 1415. године, што је покренуло тзв. хуситске ратове. Основао је витешки ред Змаја у који су ушли највиђенији владари његовог доба.

Током његове владавине у Угарској увелико се одвија процес новог јачања и организовања крупних феудалаца. Томе је посебно ишло на руку одсуство краља Жигмунда, који је за време своје полувековне владавине одсуствовао из земље скоро 22 године. У Хрватској се нагло уздиже породица Франкопана, чији родоначелник Никола, као бан Хрватске и Далмције, добија од Жигмунда 1426. године ове области у залог до Цетине и Поуња, заједно са свим краљевским Власима. Од 1434. године, када су овој породици прикључене и области Иваниша Нелипчића, Франкопани су, уз Крбавске Курјаковиће, убедљиво најмоћнија племићка породица у Хрватској.

Није имао мушких потомака и његовом смрћу се гаси династија Луксембурговаца, а на престолима Угарске и Чешке наслеђује га његова једина ћерка Елизабета односно њен супруг Алберт Хабзбуршки.