Ко се венчао Вук Бранковић?

Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345 — Косово, 6. новембар 1397) био је српски великаш који је, поред кнеза Лазара (1371—1389), био најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије 14. века.

У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Припадао је породици Бранковића и био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио је пространу област звану Земља Бранковића која је на свом врхунцу обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче и у којој су се налазили Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, као и Приштина, у којој се налазила његова престоница. Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину. После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Мара Лазаревић Бранковић (? — 12. април 1426) била је најстарија кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга Вука Бранковића и мајка Ђурђа Бранковића.