Ко се венчао Ана Савојска?

Ана Савојска (1306 – Константинопољ, 1360), рођена као Ђована (Јована), била је савојска грофица и византијска царица. Била је друга супруга цара Андроника III Палеолога и мајка цара Јована V Палеолога у чије име је била намесница између 1341. и 1347. године.

Рођена је 1306. године, као Ђована, ћерка савојског грофа Амедеа V и његове друге супруге Марије, војвоткиње од Брабанта. Доцније је испрошена за византијског цара Андроника III, који је од 1321. године, био савладар свог деде цара Андроника II. Венчање је обављено 1326. године, када је Ђована стигла у Цариград где је прешла у Православну веру и добила ново име - Ана Палеолог.

Цару Андронику III, који из претходног брака није имао деце, родила је две ћерке и два сина:

• Марију (преименовану у Ирину) (1327. - после 1356, године), која се удала за бугарског цара Михаила IV Асена, савладара свог оца цара Јована Александра Страцимировића.
• Јована V Палеолога (18. јун 1332 — 16. фебруар 1391. године), византијског цара од 1341. до 1391. године.
• Михаила Палеолога (1337. - пре 1370. године), познатог по надимку Порфирогенит, који је носио титулу деспота, прешао је на двор цара Стефана Уроша IV Душана од Србије 1351/1352. године.
• Ирину (преименовану у Марију) (умрла 1401. године), која се удала за Ђеновљанина Франческа I Гатилузија, господара острва Лезбос.

Када је 15. јуна 1341. године, цар Андроник III преминуо, престо је наследио цар Јован V, који је тек требало да напуни девет година. Очекивало се да положај намесника преузме Андроников најбољи пријатељ и блиски сарадник мега доместик Јован Кантакузин. Ипак, када је мега доместик Јован Кантакузин напустио престоницу приликом једног ратног похода, у Константинопољу је дошло до преврата. Царица-мајка Ана Савојска је склопила савез против мега доместика Јована Кантакузина са цариградским патријархом Јованом XIV Калакасом и амбициозним дворанином Алексијем Апокавком. Трочлано намесништво је мега доместика Јована Кантакузина прогласило за јавног непријатеља, али се војсковођа прогласио за цара у трачкој тврђави Дидимотика. На крају, сукоб између Јована Кантакузина и цариградског намесништва се претворио у дуг и разоран грађански рат (1341, — 1347, године). Јован Кантакузин је у почетку имао подршку српског краља Стефана Душана, док је бугарски цар Јован Александар помагао намеснике. У ствари, и српски и бугарски владар су освајали и пустошили византијске територије за свој рачун, а прилике су се погоршале када се Јован Кантакузин окренуо сарадњи са султаном Орханом I, владаром из османске династије.

С друге стране, царица Ана Савојска је тражила савезнике и у Западној Европи. Писала је папи Клементу VI у Авињон у лето 1343. године, изјављујући му своју лојалност. Та иницијатива прошла је без резултата, али је у августу исте године у Венецији успела да добије зајам од 30.000 дуката при чему је морала да заложи царски накит. Ипак, 1347. године, Јован Кантакузин је тријумфовао у грађанском рату и постао је, као Јован VI, савладар младом цару Јовану V који је затим оженио Кантакузинову ћерку Јелену.

Царица Ана Савојска је 1351. године, заувек напустила Цариград и отишла је у Солун. Ту је имала свој двор, издавала је законске акте и ковала сопствени новац. Њен последњи државнички потез био је дар који је упутила солунском манастиру Светих бесребника Козме и Дамјана што наговештава да је, можда, била лошег здравља. Преминула је у Солуну 1359. године, као монахиња Анастасија.

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога, претендент на престо од 1321. године, син цара - савладара Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније). Започео је своју владавину победом у грађанском рату против деде цара Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око намесништва над његовим малолетним сином царем Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391).

Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347. године, цар 1347—1354. године,), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Под власт Цариграда вратио је део данашње Грчке и обезбедио Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом.

Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник цар Јован V.

Његова владавина је укључивала последње неуспеле покушаје да задржи Турке Османлије у Битинији и пораз код Русокастра од Бугара, али и успешно заузимање Хиоса, Лезбоса, Фокеје, Тесалије и Епира. Његова рана смрт оставила је вакум моћи који је резултирао катастрофалним грађанским ратом између његове удовице царице Ане Савојске и његовог најближег пријатеља и присталице Јована VI Кантакузина, што је довело до успостављања Српског царства и ширења Османског царства на Балкан.